– – Pusti da prenoći.

– Pustio…ono je prenoćilo. Ja ostao budan, oka nisam sklopio cijele noći, izjelo me… iznutra me izjelo! Je li te ikad ono prožimalo iznutra…odozdo?! Da goriš? Najradije bi eto crko, jer umro si…zamro…pospalo u tebi sve…uspavalo se… ama baš sve, samo štetočina budna.

– – Srdžba je mnogo teška stvar, dječače. To ne jede, ono prožima. Kreće iz tvog bezdana, iz tvoje dubine, sa samog dna. To je talog ega tvog. Iz podsvijesti bukne poput požara zahtijevajući slobodu, posvađa ti i dostojantvo i ponos, ne bi li se proširila. Ne daj srce da ti obuzme, stradat će ti duša. Srdžba kida niti, a krpi misli pogane.

– Opet sam dočekao Pozive budan. Čuo sam ih i uvijek me san tad uhvati. Ne daju mi spavati cijele noći, drže me na oku, promatraju… oni. Nameću se! Ne gledam u njih, trudim se da ne obratim pažnju. A čim se Pozivi približe nestanu. Izblijede ko dan u sumrak. Tad me puste me na miru… tad!!! Kao da kažu slobodan si, spavaj… mi smo ovdje svoje obavili.

Još uvijek ima vakta, a ja škiljim, oči mi više zatvorene nego otvorene. Opet obaviše svoje. Budan si dok ti kažemo da si budan. Cijele noći gledat ćeš u šta ti kažemo da gledaš, zanimat će te što ti kažemo da te zanima. Tako to ide… A ja popustim, i prihvatim nametnuto. Tješim se sutrašnjim danom, i novom prilikom. I dok Istinski Pozivi odzvanjaju nebesima i Zemljom, dubok san me već obuzeo. U te svega tri, četiri minute zaspem. Probudim se za dva sata i vidim da sam zakasnio. Vakat je prošao da se Ispravno čini.

… i ne čujem vise ništa… ništa osim te tvoje srdžbe…

– – Teška stvar kažem ti.

– Ubi meeeeee… u mozak udara… kap po kap… da… prvo me dobro izudara a onda reže. K’o kakvom testerom, pa sve do kosti. Škripe mi zubi od te tvoje srdžbe. Stisnem ih da mi vrisak ne pobjegne, da ne urličem, pa da misle da sam lud. Zajecam u sebi… zakocenem se u sebi… povratim u sebi… ali ne povratim sebe. Jutrom sam oštećen i napuko.

– – Stići ćeš drugi dan.

– Koji drugi dan?! Kad svaki dan je drugi dan koji vodi neuspjehu, dok taj isti dan služi za opravdanje narednom. Broj dva je uvijek opravdanje! A najgore od svega što mi je na tren i samo na tren… što je mislim sasvim dovoljno da srdžba prevlada u tim situacijama, i to tren manji od samog trenutka bilo drago što sam zakasnio Ispravno da se čini… eto čisto tako da ne moram ustati, samo da nastavim da spavam.

– – Bar si se naspavao.

– Ali tren, to je bio samo tren. I misao je duža od tog trena. Misao je duža… Šta misliš hoće li mi zamjeriti, onoliko koliko ja zamjeram sebi?

– – Znat će se.

– Tren, samo tren je to bio.

– – Znaš li šta je kraće od trena?

– Zar postoji nešto tako sićušno?

– – Sve ima veće od većeg, do Njega. Najveći je Jedan, i takva je priroda stvari. I sve ima manje od manjeg… ali život je manji i od trena jer mu ne znaš dužinu.

– Zdrav sam.

– – I drugi su bili.

– Mlad sam.

– – I drugi su bili.

– Živ sam.

– – I drugi su bili. Pa se svako od njih vrati na Počinak iz kojeg će ustati kad se bude trebalo znati što se znati mora.

– Pa i ovo moje?

– – Pa i to tvoje.

– I ti?

– – I ja. I sve ono što vidiš dokle ti oči sežu govorit će kako jest i kako je bilo, jer mora. Zakon je takav. Suština Jedna, Istina Jedna. Razumiješ?!

–  A šta je s mojom srdžbom?

– – Ni to nije dovijeka. Stići ćeš drugi dan, akobogda.

– Da je uklonim?

– – Djelima se gasi taj požar.

– Ima ih i onakvih.

– – Ima. Gledaj da su na Ispravnom Putu.

– Bojim se da neću znati.

– – Znat ćeš. Svako zna šta valja, a šta ne valja.

– Ovi naši ne znaju.

– – Znaju, al’ ne žele da znaju. Ne haju. Saznat će. Ti ustani na vakat, pa iako ne ustaneš, bar ti je namjera na pravom mjestu. I nebo ima svoje namjere pa noću zna biti vedro, a zvijedze sjajnije i od sunca, i ti po tome računaš sutrašnji dan. A jutro dokaže suprotno, i oblaci zagrnu nebo, a kiše se razliju, čovjeku je uzaludno da se čudi. Shvati da je Znanje samo Njegovo, i od Njega.

– Ustat ću…

– – Ako Bog da.

– Ako se uopšte i probudim više.

– – Do Njega je, do mene nije. Od papira ti druge koristi do ove i nemaš.

– Zato pišem…