Došli su po mene pred zoru, dok su Pozivi odzvanjali gradom i u srcima onih koji su budni zbog Njega. Ja od straha nisam oči zatvarao, pa su me mučili. Ja od straha bio sam u neznanju pa su me mučili. A što sam više znao, više bi se strah pod kost uvlačio. Vidio sam da je kap kiše veća i plemenitija od mene pa sam se tresao. Ja od straha jezik svezah pa su me mučili. Ja od straha bio sam gluh pa su me mučili. Vidio sam da su lišće i drvo i kamen i zrno i svaki hajvan s lijeva i desna čišćeg govora od moga pa zanijemih. Oni koji nemaju straha, ili su znali više od mene ili manje, a ja tako malo poznajem. Oni koji su znali više od mene, i nisu imali straha, ostali su i bez pameti jer ne haju. Oni koji su znali manje od mene, i nemaju straha ostadoše u zabludi. Bio sam bez pameti i u zabludi, a sad sam i jedno i drugo. Jer ono što znam dovoljno je tek da me žmarci prožimaju i da živim u grču. A od straha pred Milošću i onoga što me čeka poslije svake Riječi Njegove koju ne sprovodim, bojim se da istupim naprijed i pročitam Slovo. Pa ostah u zabludi, i opravdanju istog. Vidio sam da se mora i planine, i sve ono što je gore i sve ono što je dole povijaju pred Istim, pa ostah nepomičan u namjeri svojoj. Spoznaje su, zaista, golema stvar.