Pisma od Natalije su stizala svaki drugi dan…na istu adresu. Sve što je pisala u gomili redova odnosilo se na dve stvari- ljubav i mudrost. Tumačila je na svojevrsni način kako ta dva pojma imaju isti koren – čistotu.  I onda kada bi se činilo da ljubav nije mudra, to ustvari nije ljubav radila već proživljeno iskustvo. Ono bi uvek uzimalo stvar u svoje ruke i zamagljivalo sliku. A ljubav, čista i iskonska, o, ona bi mudro pratila sve i isplivala upravo kad treba, a tu mudrost leži.  Ljubav prevazilazi  strah od ljubavi, strah od rizika, strah od samoće i usamljenosti, od novog, od ponovljenog, sve vrste strahova. Ona ide samo napred i ne gleda da li je prošla kroz zid ili kroz maglu, ni da li je neko pucao na nju usput. Ona ide i nema cilj jer je sama sebi cilj.

Natalijin rukopis nije bio čitak,ali već nakon prvog slova si mogao naslutiti reč jer je ona svaku reč počinjala sa odredjnim osećajem. Kada bi pisala na primer „Lisica“,ona bi to „L“ lukavo ukrivila, kada bi pisala „Mrznja“, „M“ bi se ukosilo poput munje, „R“ od „Reka“ bi plivalo kao riba i njeno pismo nisi čak morao ni čitati,mogao si posmatrati slike… Možda je to ukrala od Indijanaca ili Eskima, oni i danas koriste Piktograme.

Odgovor na pisma nikada nije dobijala, ali bi ih ona uporno slala, i to uzbudjeno jureći ka poštanskom sandučetu kao da neko sa one strane nestrpljivo čeka baš to što ona ima da mu javi. Kad bi je neko i sreo na ulici i pitao gde se tako zadihana uputila,ona nije imala vremena za objašnjenja. Poslati pismo na istu adresu bio je cilj njenog jutra,dana, noci,postojanja…

Ona se čak nikada nije plašila da bi to pismo moglo nekako da nestane, da se izgubi u putu,pocepa, uništi. Baš kao i ljubav, nije imala strah ni u jednom segmentu svoje biti. Bilo je bitno samo da se pismo pošalje! Ali ne iz sraha da neće stići već iz žurbe da svoju misao o tome prosledi dalje i nastavi sa analizom.

Odgovora nikada nije bilo.

Ili ga je bilo svuda okolo ali niko nije umeo da ga pročita.

Jedno jutro sanjala je kako sa neba padaju njena pisma,kako ljudi nose kišobrane da se od njih sačuvaju,kako po njima gaze, kako od njih deca prave avione a roditelji im govore da je taj papir prljav i da ga bace. Probudila se u znoju i groznici. Zvala je svog muža i zamolila ga da ode umesto nje da pošalje jedno njeno pismo, jer ona nije u stanju. Muž ju je poslušao, uzeo pismo, obišao nekoliko krugova oko grada i ubacio koverat u sanduče njihove kuće.

Sva pisma stizala su na istu adresu. Na adresu Natalije.

Sve što je pisala u gomili redova odnosilo se na dve stvari – ljubav i mudrost.

Todora Stojinović – rođena je 14.12.1986.godine u Sremskoj Mitrovici. Profesor je ruskog jezika i književnosti po struci, muzičar i pisac po opredeljenju. Aktivno se bavi muzikom 7 godina,kantautor je i neguje pravac ruskih „bardova“(društveno angažovana poezija u pratnji muzike). Njenu muziku nazivaju još „Slavenski bluz“ ili „Šansonjerski rok“ zbog primesa promuklog „Janis Joplin vokala“ i energije koju ispoljava,kao i zbog spoja istoka i zapada u ovoj svojevrsnoj muzici. Njen sastav, bend „VI Čulo“ može se čuti na internetu. Svoj izraz, osim u muzici, neguje u pisanju na sopstvenom blogu „Neveshtialbatros“ koji je otvorila 2013.godine i na zajedničkom blogu „Dijakovdamar“. Muzička dela za koje je osvojila nagrade na festivalima su: „Dodole“ – 1.mesto,Festival Omladina,Subotica 2013. „Bajka“ – 1.mesto, Takt festival, Novi Sad, 2013. „Mladost“ – 1.mesto, Festival autorskih radova „Pogledaj me“, Novi Sad. Bila je predgrupa popularnoj francuskoj grupi „Zaz“ na Petrovaradinskoj tvrđavi, Novi Sad. „Goražde ’92“ – 2.mesto na „Kantfestu“ u Beogradu 2014.godine

SLIČNI ČLANCI

NEMA KOMENTARA

Ostavi odgovor