Pred zoru, ne spavaju jedino Oni budni zbog Njega, i Oni koji se muče. Trećih nema. Oni budni zbog Njega čekaju Poziv da Dužnost obave. Oni koji se muče redovno čekaju odgovore. Ja gledam oblak kako se mrvi, kap po kap. Oni budni zbog Njega kad Dužnost obave mirno spavaju, Oni koji se muče od umora potapšu jastuk par puta, okrenu se na odgovarajuću stranu i sanjaju rješenja. Nit’ spavam, nit’ sanjam. Nit’ mogu, nit’ umijem. Zaboravio sam!

  U meni boljka, pa se mrvim noć po noć. Dosadnija od ove glavobolje, teža od poroda. Klica nikla, a pogan joj plod. Klica rušilačka! Zavadi pa razdvaja! Mene od svega što mi srcu drago, mene od mene. Nagoni me da se ogriješim, i tjera krv da mi vrije, ne bih li istupio i odreagovao. Učinim li to proklijat će prokletinja, i razvuć niti svoje kroz mene pa ću postat šuplje drvo i tovarit ću na se ono što je volja njena, i ne znajući. Nit’ spavam, nit’ sanjam. Sklopim li oči, prožderat će me. Živina!!!

         Veće boljke a da brže klije od Sumnje na Ovom svijetu nema. Zato pišem, zato pričam, a ona se smiri ko pašče uz nogu. Ušutim li, proklijat će. Šutnja između, njen je zrak. Na njoj diše. Govor za nju oštar je nož, pa reži. Zato pišem!

         Sam ne mogu. Toliko za reći nemam. Što više razmišljam, to brže tonem. Zatrovana uma i nisam pri svijesti, pa su mi i misli i zaključci samo meni jasni i pravi. Hir…Hir je ono što ruši razum i kida veze između. U hiru se rađa inat, u inatu tvrdoglavost, iz tvrdoglavosti gnjev, iz gnjeva očaj, iz očaja zavist, iz zavisti ljubomora, u ljubomori sumnja. Prezirem sumnju, koja više nije sumnja već istina bolna i očita.

Izgubi me nekad ona nit, koja daje boje mome nebu. Tad sam tek misao na raskršću, sa hiljadu devet stotina osamdeset i šest strana svijeta. Običan sam, i teško je. Stoka je blago rečeno najbliža meni, i onima poput mene. Zato pišem!

Klica do klice, između na Vi, proklijat’ će. Piši…pričaj…pričaj…pričaj…piši…piši…volja tvoja neka je, samo me nahrani Riječju Njegovom. Da budan spavam. Pomozi!!!

I što više razmisljam, to brže tonem. Zaronio sam u sebe, i druge mi nema nego da ugušim pobunu. Prelomio bih se preko koljena, ali kako prepolovljena čovjeka slomit’. Između sam, ružnom klicom proklijat ću, besramna ploda. Zato pišem! Shvati! Poklanjam sebe! Meni lakše da bude, a ti da se podsjetiš!!!

         Gledao sam i oblak kako se mrvi, kap po kap, razočaran što nije bujna rijeka. Vidio sam sebe kako izgaram iz dana u dan, pa sam žalio. Oblak je tek para od koje nebo rosi. Za nama zarosilo nije, a zbog nas nikad ni prestati neće. Ja sam tek čovjek, zemljena tvar, kad rosi blato postajem.

Da mi je da sam od Onih budnih zbog Njega, što čekaju Poziv na Dužnost!