Likovi abortirane dece
koju viđam u oblinama tvojih kolena
shvatam kao još jednu u nizu
kaznu velikog tvorca
kao i ludilo materi moje
s kojim sam kažnjavan iznova
do osude da se patim sa svojom paranojom
do trenutka u kom me nema.
Ni košulja na predmetu
seksualne mi fantazije
nije dovoljno ludačka
da bih je prihvatio kao
ogledalo svojih potreba
i bar na tren ugrabio
svrhu životarenja.
Te pruge staklaste strukture
osećam kao bodeže u očima
svih neprespavanih noći
i nasleđenih mana na zlatnom tanjiru.
Grob moj nasušni daj mi danas
i ne traži uzrok posledicama
u poplavljenim kadama uživanja
kao što ni ja ne želim uznemiriti
neopozivost koraka naših.
David Milutinović
